Dunja

dunje


Magične šare. Neobjašnjivo lepe. Godine, božjom rukom ispisane. Blještavim sjajem pokrivene.

Orahovina.

Čudnovata. Moćna. Plemenita.

Ormar.

Starinski. Masivan. Majstorski istesan.

Kao iz jednog komada.

I miris?

Opojan! Neopisiv!

Miriše ona.

Stoji sama. Na vrhu svog visokog prestola.

Onako malena. Ispunjava prostor.

Kao kraljica.

Svaki pogled, u nju zakovan.

Nedokučiva. Nedodirljiva. Neodoljiva.

Dunja.

Žuta.

Predivna.

~ : ~

Još uvek mogu da dozovem tu dragu sliku iz detinjstva. Kada god poželim. A želim često.

Prekrasna uspomena na vreme i ljude kojih više nema.

Nostalgija.

Topla. Meka. Setna.

Sklopljenih očiju razgrćem prozirnu firongu zaborava i kristalno jasno vidim.

Nozdrve se same šire. Čula trepere.

Osećam. Upijam. Želim.

Samo što ruke ne pružim. Da dohvatim.

Babine dunje sa ormara!

Oduvek sam voleo da ih gledam. Da ih udišem. Da ih držim u oba svoja dlana. Nežno. Bez pritiska. Iz straha da ih ne povredim. Da ne ostavim tragove prstiju, na njihovoj baršunastoj kori.

~ : ~

Voćka iz starih vremena. Gotovo zaboravljena. Nekada davno, Sidonijskom jabukom nazvana.

Ona je Eridina lukava zamka. Pred sujetne boginje bačena.

Njome je Paris Afroditi, platio.

Jelenu!

Najlepšu ženu na svetu.

Herkulove zlatne jabuke iz vrta Hesperida?

Žute dunje!

Evina ponuda Adamu?!

U muškom grlu jabučica?

Ne! Greska. Ogromna!

Ne jabuka!

Samo parče, nikada progutane dunje.

Uspomena na prvi greh. Zbog njega isterani iz raja. Posvađani sa Bogom! Po prvi put.

Rajsko voce. Zabranjeno.

Jabuka prvobitna.

U Solomonovoj pesmi nad pesmama, opevana.

A zapravo dunja žuta.

~ : ~

Dunje su retke. Oduvek bile. Svega nekoliko vrednih sorti.

A čak dve od njih, naše.

Autohtone.

Najbolje.

Leskovačka i Vranjska.

Samo srećnici mogu da biraju.

Ja sam mogao. Dalo mi se.

Nisu iste.

Ni izbliza.

Prva je sva podatna. Zanosna. Na prvi pogled, razotkriva sve svoje tajne. Nudi se sama. Apsolutno svesna da joj ravne nema. Sigurna da će biti ubrana. Umilna. Pitoma. Na prvi ugriz, preukusna.

Druga?

Drugačija. Sasvim!

Prikrivena. Poludivlja. Tajanstvena.

Zahteva trud.

Mora da se udahne snažno. Mora da se uroni u nju. Samo tamo duboko, može da se oseti.

Mora da se grize oprezno. Pažljivo. Neda se na silu. Kristale tvrde u mesu ima. Ne pomažu zubi. Jede se usnama. Nežno. Dugo. Uporno.

Tada se lagano topi i oslobađa sve iz sebe same. Pršti! Nekontrolisano. Strasno.

Samo je tako ukusna. Samo je tako moguća. Samo je tada slobodna.

Odabrah drugu.

Bez razmišljanja.

Nesvesno.

Ili je možda ona odabrala mene?

Zar je važno?

Gledam je svakoga dana. Doživotno omađijan.

Uživam.

Nikad lepša. Nikad mirisnija. Nikad ukusnija.

Tek sada konačno zrela.

Moja dunja.

Vranjska.


Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s