No pasaran!

drenovac


Kristalni slapovi. Ledeno hladni.

Vodu sam pio iz njih.

Gutljaju slatki. Dani đački.

Sećam se.

Sava Dolinka i Sava Bohinka.

Krasote Alpske.

Zajedno stvaraju najdužu reku, prelepe zemlje koje nema više.

Reka Sava.

Stojim na zaštitinom bedemu i gledam u razjarenu, preteću moć.

Nezadrživu.

Razgoropađena vodena ala, želi da proguta i potopi sve. Oranice. Naselja. Životinje. Ljude.

Zanemeo posmatram sablasnu izmaglicu, kako se lenjo uzdiže kroz poplavljenu šumu.

Breze.

Na dalekoj suprotnoj strani, nazire se Srem. Iza mene je Mačva. Ravno je sve. Nigde brda. Nigde uzvišenja. Samo tamo daleko prema Drini, kroz natmureni horizont štrči usamljeni blagi vrh.

Cer.

Junačka planina, ponovo ima prokleti usud. Večiti svedok borbe, između dobra i zla. Pre jednog veka i danas opet. Jos jedna neravnopravna bitka. Ovoga puta neukrotivoj sili, suprotstavlja se ljudsko zajedništvo i solidarnost.

Na levoj strani uzvodno od mene, dvostruki živi lanac.

Dobrovoljci.

Slažu džakove s peskom. Baš kao mravi. Vredno.

Desno niz reku, ista slika. Užurbano se utvrđuje spasonosni beli zid. Poslednja linija odbrane. Iza nje, ničega nema više. Samo beskrajna ravnica. Kao tepsija. A u njoj grad.

Šabac!

Pored mene umorni ljudi sede. Nestrpljivo iščekuju sledeću isporuku za nasip. Materijal jedva pristiže. Nema ga dovoljno. Voda teče polako. Vreme ističe brzo. Zabrinuti pogledi uprti u drveni štap, koji viri iz vode. Netremice. Nivo sporije raste.

Nada?!

Nailazi noć. Zebnja. Neizvesnost. Strah.

Neko peva staru pesmu. Plavi orkestar. „Sava tiho teče, zadnje nam je veče…“

Čovek do mene, ćutke mi pruža hleb. Uzimam. Ne osecam glad. Ipak jedem. Samo da ne mislim.

Ne drži me mesto. Teško izvlačim čizme iz gomile lepljivog blata. Koračam ka suvom putu, stotinak metara udaljenom. Prolazim pored usamljenog imanja. Prizemna kuća sa pomoćnim zgradama. U ograđenom dvorištu mnoštvo živine, sitnije stoke i nekoliko krava.

Bogatstvo nečije. Prvo na udaru.

Nedaleko odatle, na gomili peska sedi starac. Poguren. Pored njega leži crni, kudravi pas. Na čovekovoj glavi, starinski kačket. Ispod njega izborano, smrknuto lice. Na licu brkovi. Od duvana požuteli.

Gleda me pravo u oči. Želi da mi se javi. Da me pozdravi. U njegovom pogledu, vlažne iskre i setan osmeh. Na njegovim usnama, bezglasno:

– Hvala.

Čujem ga srcem.

Zbog toga sam došao. Sa hiljadama drugih. Svi smo ga čuli. Još onog dana.

Srbija!

Tužan sam. Mnogo!

Nesreća ogromna.

Neopisiva. Teška.

Telefon zvoni. Tišinu razbija mučnu.

Detence moje drago.

– Kako si tata?

– Dobro sam sine. Dobro sam. Uvek sam dobro, kada tebe čujem.


Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s