Šamaranje demokratije i Marfijev zakon u leskovačkom mrtvom moru

10653846_1477917372469008_6374477346239250653_n


Jak pljesak šamara, prekinu bučnu svađu. Odmah za njim, prolomi se još jedan. Ovoga puta toliko glasan, da ga je čula cela „Knez Mihailova“.

Od siline udarca, čovek u elegantnom odelu kao proštac pade na uglačani pod. Njegov izbezumljeni pogled, počivao je na oficiru koji je uz salvu nerazumljivih psovki i dalje kidisao na njega. U tom trenutku na vrata „Grčke kraljice“, banuše žandari i svojim telima razdvojiše sukobljene ljude. Za tili čas pored mladog oficira, kao nekakav živi bedem stadoše njegovi uniformisani drugovi.

Nervozno lomeći prste na rukama, gazda kafane je molećivo gledao u njih. Znao je sa kime ima posla i nije mogao da prikrije svoje olakšanje kada su oficiri, potpuno neočekivano krenuli ka izlazu.

Na samim vratima, njihov predvodnik se naglo okrenu i uputi preteću poruku čoveku koji je još uvek ležao:

– Ako ikada ponovo budeš pisao nekakvu pogan o Srbiji i srpskom narodu, znaš šta te čeka!

A zatim je preplavljen zadovoljstvom, kročio na suncem obasjanu ulicu. Ispunio je odavno dato obećanje. U ime toga, poveo je svoje prijatelje u „Zeleni venac“, u kome ih je već čekalo rashlađeno vršačko vino.

Bilo je vrelo avgustovsko podne. Svi su se već sklonili sa vrelih ulica i sakrili se u neki hlad. Samo je brkati mladi poručnik u pratnji svojih klasića, žurno koračao u susret sudbini, koja je u narednim godinama nestrpljivo čekala na njega.

Bio je to čovek čije će šamare upamtiti mnogi. Među njima će biti poslanici, političari, ministri, pa čak i jedna nadobudna prinčevska glava. Jedan njegov šamar, potrešće čitav svet.

Između ostalog, započinjao je ovaj mladi čovek balkanske ratove. Vojevao je protiv Turaka, Bugara, Arnauta, Švaba. U svom kratkom veku, drugovao je sa Apisom i zajedno sa njim svrgavao i postavljao krunisane glave i menjao dinastije. Bio je preki i nemilosrdni sudija u majskom prevratu. Gotovo krvnički je u Prokuplju istukao madog i nedoraslog Principa, da bi mu potom sopstvenim novcem kupio pištolj, kojim će ovaj pucati u Ferdinanda. Njegovo ime je bilo ispisano na Austro-ugarskom ultimatumu. U velikom ratu, predvodio je najelitniju srpsku komitsku jedinicu.

Bio je veren. Njegova verenica je bila Srbija. Za nju je u svojoj 35. godini, položio život. Neprijatelji su ga iz groba iskopali, samo da bi se uverili da je zaista mrtav. U tim najtežim vremenima za Srbiju i srpstvo, ništa se bitno nije odigravalo bez njega. Bio je Garibaldi svoga naroda. Kad god su Balkan i Evropa mirisali na plamen, kresivo je bilo u njegovim rukama.

Vojvoda Voja Tankosić!

~:~

Stranac je polako dolazio k’ sebi. Dok mu je gazda kafane brižljivo otresao prašinu sa skupocenog odela, konobari su menjali hladne obloge sa njegovih užarenih obraza. Ustao je i belom svilenom maramicom, obrisao zaostale krvave tragove sa usana. Iako povrede nisu bile teške, osećao se je žestoko ranjenim i poniženim. Njegov engleski ponos je u toj meri bio pogažen, da su mu od besa navirale suze.

Nedugo zatim, u „Grčku kraljicu“ je žustrim korakom ušao britanski poslanik. Podanika njegove moćne imperije, koji je bio na proputovanju kroz Srbiju, iz čista mira je pretukao nepoznati oficir. Na pomolu je bio diplomatski incident.

Napadnuti Englez je bio dopisnik londonskog „Morning posta“ iz burskog rata. Simpatije Srba su u tom sukobu bile naklonjene malobrojnijim Burima. On im to nije oprostio i žestoko ih je nagrdio u članku, koji je kasnije prenela celokupna srpska štampa. Mlađani Tankosić je pročitao njegovo pisanije i to naglas pred svojim drugovima. Nakon toga zakleo se je da će kad tad, engleskog lažova naučiti pameti.

A onda je sudbina preuzela stvar u svoje ruke.

U rano jutro, Orijent-ekspres je ušao u beogradsku železničku stanicu. Polazak dalje je bio planiran tek za kasno poslepodne. Njegovi mnogobrojni putnici, želeli su da razgledaju grad i ručaju u njemu. Fijakeri su ih razvozili u pravcu poznatih gradskih kafana. Dopisnik engleskih novina je bio oduševljen. Posle par pića, postao je brbljiv i hvalisav. Za kratko vreme, glas o njegovom dolasku stigao je i do Tankosića.

Nedugo zatim, razjareni oficir je prosto uleteo kroz vrata „Grčke kraljice“.

Posle nemilih scena, londonski novinar je u pratnji žandara i ljutitog britanskog poslanika, a uz zvanično izvinjenje srpske vlade ispraćen do železničkog perona. U kasno poslepodne, Orijent-ekspres je izveo pretučenog putnika iz negostoljubive balkanske zemlje. Jedino po čemu će je on sigurno upamtiti, bili su krv, znoj i suze.

Njegovo ime je bilo, Vinston Leonard Spenser Čerčil.

Rođen je u aristokratskoj porodici. Njegova majka je bila, današnjim jezikom rečeno, američka starleta koja je u Evropi „lovila“ muža sa plemićkom titulom. Na spisku njenih mnogobrojnih „kandidata“, bilo je dosta „plemenitih“ glava, a među njima i jedan srpski kralj.

Na kraju je ipak uspela je da se uda za matorog lorda od Marlboroa, kome u tom trenutku nije smetala čak ni njena poodmakla trudnoća. Važan mu je bio samo bogati miraz, koji je išao uz „nemirnu“ i razmaženu amerikanku. Dakle mudrošću svoje majke, Vinston je dobio uticajnog oca. Zbog te činjenice, mogao je da bez ikakvog formalnog obrazovanja, stalno napreduje u svojoj karijeri. A ta karijera je bila zaista „impresivna“.

Između ostalog, bio je poznat po svojim ratnim zločinima na teritoriji britanskih afričkih kolonija. Zagovarao je upotrebu bojnih otrova. Bio je nesposobni vojskovođa, kome su njegovi sunarodnici nadenuli nadimak Galipoljski kasapin. Otvoreno se je divio Musolinijevom fašizmu. Statirao je glumeći veličinu pored Ruzvelta i Staljina, koji su bili istinski gospodari sveta. Stigao je čak i da dobije Nobelovu nagradu za književnost, iako retko ko zna za koje delo, a još su ređi oni koji su to delo pročitali.

I mada je bio jedna od najvećih političkih karikatura 20. veka, prva asocijacija na njega je ipak rečenica kojom se je on, kao ratni premijer obratio svojim sunarodnicima:

– Mogu vam ponuditi samo krv, znoj i suze.

Bio je to najefektniji deo jednog, inače, sasvim osrednjeg govora, uz pomoć koga je oprana jedna prilično prljava biografija. Da li mu je ideju za ove čuvene reči dalo sećanje na njegovu „beogradsku epizodu”, znao je samo on? A da li se je taj kontroverzni događaj iz „Grčke kraljice“ zaista i dogodio – zna samo davno prekrivena „knezmihailovska“ kaldrma?

~:~

I upravo taj Vinston Čerčil, u poslednje vreme iz nekog čudnog razloga, ima ogroman uticaj na gotovo sve vodeće članove Demokratske stranke u mome gradu. Malo malo, pa eto njega onako debelog i zadrliglog, kako izlazi iz njih i to sa sve tompusom u zubima. I prvo i jedino što tada ume da kaže je obavezno:

– Krv, znoj i suze.

Ta želja, za prikazivanjem u svetlu nekadašnjeg britanskog premijera, za mene je apsolutno zbunjujuća. Ja evo otvoreno priznajem da zaista ne razumem, u čemu je to zapravo poenta, sa tim telesnim tečnostima i izlučevinama?

Nisam ljubitelj nijednog od navedenog i na ništa od svega toga, nikada ne bih pristao. Naročito ne iz političkih razloga. Krv apsolutno ne dolazi u obzir, posebno ako je moja. Za suze tek ne postoje nikakve šanse, jer sam prilično tvrd na njih. A što se znojenja tiče, to bi možda i moglo da prođe, ali samo u specifičnim okolnostima. Kao što je recimo pokvareni klima uređaj, ili neplaćeni račun za struju. A to je u slučaju DS-a, u poslednje vreme redovna pojava.

A šta to uopšte leskovački demokratski lideri, ili demokratski kvazi lideri, žele da nam poruče?

Prvi među njima, koji je još pre nekoliko godina pomenuo ove Čerčilove reči iako i tada potpuno besmislene, barem je bio originalan. Ali ako i sledeći „lider“ posle njega, kao svoje prvo obraćanje javnosti poruči isto to, onda se nameće pomisao o njegovoj potpunoj, gotovo programskoj bezidejnosti.

Slična „kreativnost“ je ispoljena i u skoro identičnom naslovu jednog petparačkog romana. Napisao ga je ubica predsednika upravo te, Demokratske stranke. Pa ako su ove istorijske reči toliko motivisale njega, šta li se tek očekuje od ostalih? Možda da svi zdušno zapevamo „It’s A Long Way To Tipperary“ ili da zajedno kliknemo „God Save the Queen“?

Inače u mom gradu već živi i politički deluje čovek koji se je po svom sopstvenom priznanju, „školovao“ u elitnim londonskim obrazovnim institucijama. Znajući njegove rezultate i manire, ubeđen sam da moj maleni i na žalost u ovom trenutku potpuno mediokritetski Leskovac, neće dobro podneti još jednog „Engleza“. Naročito zbog ogromne inflacije ega, koja je prisutna kod obojice.

Smehotresne izjave prvog nas već odavno zabavljaju. Ali početne izjave drugog, polako počinju da zabrinjavaju. Jer pozivati se na reči priznatog engleskog ispičuture, sedeći pri tom u lošoj imitaciji irskog paba, u najmanju ruku je političko-ugostiteljski nonsens. I to tako veliki, da mi je prosto žao što vojvoda Tankosić ne može da ustane i ponovo podeli aplauze, po obrazima onih koji ne umeju da pocrvene.

Zato ja na kraju, neću citirati nikoga. Ja ću samo postaviti pitanje.

I to tebi Radoje! Tebi koji si nekada odavno, bio moj sugrađanin!

Reci mi ako Boga znaš, šta se je to promenilo u našoj zemlji i u našem gradu, otkada si ti napisao ovo:

„Na mirnoj površini ustajale, smrdljive vodene mase po kojoj se uhvatilo zelenilo, pojavilo se, iskočilo nekoliko talasića, žudeći da se otmu, da polete nekud više, ali se brzo vratiše masi; zelenilo opet sve pokri, a mirnu površinu ništa više ne uzdrma, nikakav se talas više ne podiže.

Uh, kako se oseća zadah ustajale vode koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj da krene nepomičnu trulu masu!

Nigde vetrića…“

Kaži mi Radoje, molim te!


Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s