Plavuša pro corde

1780741_1501976606729751_3289562406056621205_n


I tako, prođe i prvi radni dan ove nove nedelje. Pa i nije bilo baš tako strašno, zar ne? 🙂 Ja lično, prilično volim Ponedeljak. Mnogo manje recimo volim Nedelju i to baš zato što posle nje dolazi on. 🙂

Inače, nakon posla obično svratim u neku od prodavnica koje su mi uz put. Danas sam eto, sa namerom otišao u market, koji se nalazi na potpuno suprotnoj strani grada od moje kuće. U Ideu.

Na odelenju delikatesa, sačekao sam da budem uslužen. Tačno sam znao šta želim, ali sam ipak imao malu dilemu.

– Izvolite komšija!

Volim kad to čujem. Još kada te reči prati prijatan i iskren osmeh, zadovoljstvo je baš potpuno. Lepo je to kada te na kraju nervoznog radnog dana, sačeka neko u vedrom raspoloženju.

– Molim vas, narežite mi pola kilograma sira. Dajte mi bolji od ova dva. – pokazao sam prstom.

– Komšija oba su dobra. Hoćete li možda da probate?

– Ne! Molim Vas, probajte Vi. Verovaću Vašem sudu.

– Vrlo rado, ali ne mogu. Postim!

Gledao sam je znatiželjno. Tako mlada, a već posti. 🙂

Po stoti put sam se tada zarekao u sebi, da ću jednom i ja probati taj post! Baš bih voleo da vidim izraz na licu svog ortaka, kada me u vreme doručka bude pitao:

– Bibac ili Dine?

A ja mu skrušeno budem odgovorio:

– Ne mogu burazeru. Postim! 🙂

Skinuo sam đavolasti kez sa svoga lica, da ljubazno biće s one strane vitrine ne bi pomislilo svašta i presekao stvar.

– OK! Dajte mi ovaj skuplji.

– U pravu ste komšija, odlično će se složiti sa vinom koje ste odabrali.

E, sada sam već bio zbunjen. Za mladu osobu koja posti, isuviše se je dobro razumela u izrazito hedonističke finese. 🙂

A vino jeste već bilo u mojoj korpi. Dve boce crnogorskog! Ne kupujem ga baš često, iako je mojoj Dunji omiljeno. Pored njega pistaći. Uz spržu koju sam u Subotu pazario kod Braće Đokić, biće to čista probiotika. 🙂

Večeras ćemo ja i Dunja imati prijatno veče. Studentarija je još juče napustila kuću, tako da smo ostali sami. U stvari gotovo sami, jer tu je naš mali zvrk. Ali, to se i ne računa, jer kome ta mala napast, uopšte može da smeta? 🙂

A sve to zahvaljujuci jednoj tajenstvenoj dami. Dakle, večeras ćemo pominjati njeno nepoznato ime i pićemo odlično vino u njeno zdravlje. 🙂

Da ipak krenem redom.

Pre par meseci ili možda malo više, morao sam iznenada na jednodnevni poslovni put u Makedoniju. Putovao sam automobilom. Negde usput, mojom nepažnjom, dobar deo sadržaja hladne limenke završio je na mojoj košulji.

Šta ću, kud ću… Besan na samog sebe, svratio sam u sledeći grad (uzgred, jedan od mojih omiljenih 🙂 ) i ušao u veliki Idein market koji se nalazi blizu autoputa. Morao sam odmah da kupim sebi, kakvu takvu majicu, kako ne bih putovao onako zamazan. Računao sam da ću se u Skoplju, već snaći za nešto bolje i pristojnije.

Uzeo sam najobičniju belu. Koštala je sjajnih (reklamica 🙂 ) 199,99 dinara. Nisam gubio vreme, već sam odmah krenuo prema kasi. Kad tamo, srpska posla. 😦

Od desetak instaliranih, radila je samo jedna. Nekoliko ljudi je već čekalo u redu. Zagledao sam šta imaju po korpama i zaključio da i nemaju baš mnogo robe za plaćanje. Osim elegantne dame koja je bila neposredno ispred mene. Njena velika kolica, bila su ispunjena gotovo do vrha i to mahom tehničkom robom. Kutija do kutije. I dok sam se ja nervozno premišljao da je zamolim da me propusti, jer imam samo jedan artikal, ona je već došla na red.

Ljubazna kasirka je uz pozdrav pitala da li poseduje Super karticu. Dama je odgovorila odrečno. Kasirka je razočarano konstatovala da bi uz tu karticu, na nekim artiklima imala određeni popust i da je to prilična šteta, jer iznos uopšte nije zanemarljiv.

Nestrpljivo sam stajao i čekao. U ruci sam držao svoju novu belu majicu i pokušavao da njome sakrijem veliku fleku na sebi. U drugoj ruci sam imao dve kartice. Super i platnu.

Dama me je samo za tren pogledala ravno u oči. Napokon sam mogao da vidim njeno zanimljivo lice, uokvireno svetlom kosom. Odmah zatim čuo sam neodoljivu molbu, propraćenu šarmantnim osmehom.

I naravno da sam joj pozajmio svoje čarobno parče plastike i naravno da je ona bila i više nego zahvalna na tome.

Platio sam konačno svoju majicu i žurno pošao ka izlazu. Na pultu pored samih vrata, dok su joj popunjavali garantne listove, uputila mi je još jedan zahvalni osmeh i to je bilo sve.

Nastavio sam put prema granici.

Kao što rekoh, prošlo je već dosta vremena od tada. Bio sam već zaboravio na šarmantnu damu i njeno lepo lice. Sve do juče.

A juče je bila Nedelja. Vraćao sam se iz prodavnice. Mala kućna nabavka. Klasika. Hleb, jogurt, slatkiš za dete, sitni provijant. Ništa posebno. Na ulasku u dvorište, ispraznio sam poštansko sanduče. Računi, računi, računi. A među njima i jedna debela koverta. Ušao sam tiho. Svi su još uvek spavali.

Dok sam čekao da mi se čeljad razbudi, razvrstavao sam pristigle obaveze po prioritetu. Struja pod obavezno! Idioti seku za samo 5 hiljada duga! Zatim SBB. Poslednji put kad im nisam platio na vreme, 24 sata sam bio bez interneta. Bolje leba da nisam imao, lakše bih podneo. 😦 Sve ostalo može da sačeka. Voda naročito. To i ne pamtim kad sam poslednji put platio. 🙂 Ma nek me tuže! Ionako u kući pijemo samo flaširanu.

Konačno, na red je došla debela koverta. Na njoj krupnim, odstampanim slovima piše: DIREKTNA POŠTA! SUPER KARTICA!

Dok sam čekao da provri voda za kafu, nezinteresovano sam listao šareno izdanje.

Odjednom, preda mnom banuše, samo žute strane sa plavim brojevima. Moja omiljena kombinacija boja. 🙂

Da skratim priču. Novčani bonovi! Ukupno, 3.672 dinara!?!

Šta je bre ovo?!

Proveravam! Na svakom od bonova, moje ime i prezime? Adresa tačna? Bio sam kompletno zbunjen! Takođe i siguran da u tom marketu nisam potrošio ni blizu potrebnog, da bi me baš ovoliko počastili.

Doduše, dobijao sam ja i ranije neku siću, nije da nisam. Ali nikad ovoliko!

Kuća je lagano oživela. Uz doručak sam pitao familiju, da li znaju nešto o tome? Odgovor, očekivan. Nemaju pojma.

Dakle, jedino moguće rešenje je bila greška. Mislim, hoće sistem da pogreši, nije da neće. Dobijali su neki ljudi pare greškom i to velike. Mnogo veće od ovih 30 eura. Ima takvih ljudi. Hoce ih para, pa to ti je! Al’ gde bre, baš ja? Ma nema šanse! Nisam ja te sreće. U svom dosadašnjem životu, za svaku žutu banku sam morao pristojno da se oznojim.

Gledao sam u te nezarađene, vrednosne bonove i nekako mi je postajalo sve više neprijatno. Nepodnošljiva misterija je trajala sve do onog trena, u kome je moja najlepša polovina izustila sledeće:

– A zar ti nisi letos pozajmio svoju karticu, nekoj plavuši koja je kupovala televizor i još po nešto? Pa pričao si mi o tome. Ono, kad si upropastio onu lepu košulju koju sam ti ja kupila.

Pogledao sam u njene prepametne i prelepe okice i istog trena, kroz svoje ošamućeno sećanje ponovo sam začuo to cvrkutavo:

– Gospodine! Da li biste bili ljubazni, da mi pozajmite vašu Super karticu? 🙂


Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s