Ništa bez žutih. Pa makar bile i ruže!


10489736_1516040345323377_273920077769561111_n


Juče u neko nijedno doba, na samo sat vremena pre zatvaranja trgovina, neko se je setio da nam nešto nedostaje u kući. I normalno, po to što je taj neko zaboravio, morao sam da odem ja. 😦

A na samom izlasku iz kuće, baš pre nego što sam zatvorio vrata, začuo se je predlog koji je bilo nemoguće odbiti:

– Mogao bi usput da svratiš i do IDEE. Čula sam da imaju ukrase na akciji. Taman za iduću Novu godinu. Plavi bi nam baš odgovarali.

A pošto sam već bio jedini „dobrovoljac“ u kući, uz neodoljivi osmeh su mi uručene i prepune kese sa smećem. Tek kol’ko da nemam prazan hod. 😦

Da ipak ne gnjavim mnogo. Ukrase sam kupio. Plave. U IDEI i stvarno su bili za dž. Ali ono što sam želeo da vam ispričam, dogodilo se je u jednom, sasvim drugom marketu. Našem lokalnom.

U ruci sam držao kraći spisak sa nekoliko stavki i stavljao artikle u korpu. I dok sam se lagano kretao u pravcu u kome se nalaze kase, u gotovo praznoj ogromnoj trgovini, ugledao sam nju!

Mladu, zanosnu, elegantnu. Jednom rečju, prelepu! Stajala je u gomili drugačijih. A štrčala je i izdvajala se od svih njih, baš kao da je u potpunosti sama.

Šta da vam pričam! Bila je to ljubav na prvi pogled. U istom sam trenu znao, da je moram imati.

Uzeo sam je nežno u obe ruke, pazeći pri tom, da je slučajno ne povredim. Na ostale nisam obraćao pažnju. Iako su na svoj način, sve one bile prekrasne, ipak su bile sasvim uobičajene i svakodnevne. Samo je ona, među svima njima, bila posebna i na prvi uzdah, neodoljivo mirisna.

Ne! Nemojte pomisliti da je to bila neka od kasirki, mada bi i nekima od njih, sasvim savršeno pristajao istovetan opis. 🙂

A kad sam već kod kasirki, najsimpatičnija među njima, žurno je i u potpunoj tišini skenirala moje artikle. Po njenom duboko zamišljenom licu, jasno je bilo da je u mislima već ko zna gde. Za koji minut, čekao ju je put do kuće, a zatim i ubrzane pripreme za doček. Sumnjao sam da postoje ikakve šanse, da takva lepotica najluđu noć u godini provede sama.

Platio sam karticom. Pri tom nisam želeo da joj tako umornoj, dodatno komplikujem život, već sam joj glasno saopštio pin.

Sakupio sam zatim svoje kese u jednoj ruci, dok sam u drugoj pažljivo nosio nju. Odabranu! Žutu!

I već sam gotovo bio krenuo ka izlazu, kada je dotad skoro potpuno „odsutna“ devojka, naprasno rekla:

– Gospodine! Vi ste jedini odabrali baš takvu. Svi uzimaju crvene. Sada kad je gledam u vašim rukama, mislim da je baš ta najlepša.

– Znam dušo. Oduvek sam znao da odaberem. To je jedini dar koji imam i ne bih ga menjao ni za koji drugi. Želim ti lep provod večeras. – rekao sam joj, dok su se automatska vrata već otvarala preda mnom.

Pažljivo sam zatim zakoračio na klizavi mermer, apsolutno siguran da je u moja leđa ostao zagledan blistavi osmeh, bar milion dolara vredan. 🙂


Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s