Nije baš sve u parama? Vaistinu nije!

10917084_1518601688400576_6260970983365252524_n


Lomio sam danas česnicu. Kao i ranijih godina, činio sam to veoma pažljivo. Mali hlebčić je trebalo izlomiti na podosta delova. A ja sam se kao i uvek do sada trudio, da svi moji ukućani dobiju bar približno jednake komade.

A onda je nastupila „grozničava“ potraga za majušnim novčićem. Deca su po već ustaljenom običaju, brzo „raskopala“ svoje parčiće. A sve u nadi, da će im nešto zasijati pod prstima.

Posle kraćeg vremena, svi su odustali i počeli da zagledaju u tuđe ruke. I svima je na usnama, bilo samo jedno pitanje:

– Gde je?

Samo je moja supruga ćutala i zamišljeno gledala u parčence hlebne sredine, stisnuto između tri prsta njene desne ruke.

Novčić!

Tu je dakle!

Deca nisu krila svoje razočaranje. A meni je iz nekog razloga, bilo veoma drago zbog takvog razvoja događaja. Pokušavao sam da se prisetim, kada se je poslednji put zalomio kod nje. I nisam uspeo.

Svi su odmah počeli da joj čestitaju i da je zadirkuju, kako će je u ovoj godini pratiti sreća i kako će imati mnogo para. A ona je sa prilično rezervisanim osmehom i dalje nastavila da ćuti. Znao sam da bi mnogo više volela, da je ta malena parica završila u dečjim rukama. Ali baš ovoliku njenu ozbiljnost, ipak nisam razumeo?

Nisam insistirao. Saznaću kada dođe vreme. Kao i obično, objasniće mi kasnije. Uostalom, tako smo funkcionisali već decenijama.

I kao i uvek na Božić, ručali smo u radosnoj atmosferi. Ne samo zbog praznika, već i zato što smo retko kada za stolom, okupljeni u ovolikom broju.

A nakon najbogatijeg i najsvečanijeg ručka u godini, stariji su se povukli da malo odmore, a deca su se razbežala na sve strane.

Ostali smo sami za stolom. Ona i ja. Pijuckali smo lagano i komentarisali vino, koje smo čuvali baš za ovu priliku. Portugalsko. Porto. Doneo nam ga je kum sa letovanja. Bilo je isuviše slatkasto za moj ukus. Ali, pošto i nije bilo namenjeno meni, nisam imao baš mnogo prava da mu iznalazim mane.

Konačno sam upitao:

– I šta ono bi s česnicom? Pomalo si na čudan način prihvatila sve to?

A ona je, zagledana u elegantnu čašu ispunjenu odsjajem iberijskog rubina, tiho rekla:

– Za sve ove godine otkada živimo zajedno, samo 3 puta mi je zapalo parčence sa novčićem.

– Pa šta? – nestrpljivo dodadoh.

Posle kraće pauze, prošaputala je:

– Pa ništa. Samo sam sva tri puta, tada bila trudna. I sva tri puta sam nam tih godina, decu rađala. – i ponovo zaćuta.

Zaćutah i ja.

Šta i da kažem, osim da je Porto veoma jako vino. Tako i udara. Snažno i iznenadno! Baš kao grom iz vedra neba!


Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s