Trejsi i jagnjetina ispod sača

10934054_1520836081510470_578406524569134406_n


Pronašao sam je potpuno slučajno, tražeći nešto sasvim drugo. A onda sam, počeo da je listam. Ne iz neke posebne radoznalosti, već iz čiste dosade. I tako u tom „listanju“, nisam ni primetio da sam već pročitao dvadesetak stranica.

Knjiga je bila potpuno nova. Nikad otvorena. A dok je takva „virgo intacta“, meni posebno primamljivo miriše. Jer čim joj neko drugi, svojim vlažnim i lepljivim prstima izprevrće stranice, to više nije to. U ovom slučaju takve „odstupnice“ nije bilo. Već sam bio duboko „zagrizao“ i prosto sam morao nastaviti do kraja.

Na naslovnoj strani je bilo poznato lice. U stvari cela figura. Da budem iskren, teško da sam ikada u svom životu pročitao knjigu, čijeg sam autora bolje poznavao. Na fizički izgled mislim.

Priznajem evo javno taj moj mladalački VHS greh i ne želim da ga bilo čime umanjim ili opravdam. Ali se zaista duboko nadam, da će mi kao olakšavajuća okolnost, biti uvaženo moje srednjoškolsko „usmereno obrazovanje“, koje sam sticao u društvenim okolnostima samoupravnog socijalizma.

Stranicu po stranicu i eto, sklopio sam korice prvom književnom delu u ovoj godini. I to kakvom književnom delu! Ali o samoj knjizi ću malo kasnije. Najpre ću ispričati kako sam uopšte došao do nje.

Pre nekog vremena, zazvonio mi je telefon i začuo sam dramatičnu poruku i poznati glas:

– Moramo se videti. Odmah!

Ja inače imam dosta prijatelja, ali sam prilično tanak sa drugarima. Takve nemam ni za prste jedne ruke. A ovaj koji me je pozvao, bio je baš jedan od tih. Rasli smo zajedno i delili školske dane. Znali smo se, što se ono kaže u dušu. Imao je milion mana i samo par vrlina. A te vrline su na čudesan način, uspevale da kompenzuju njegove mnogobrojne brljotine. Nismo se viđali često, jer je pre nekoliko godina u potrazi za boljim životom, preselio porodicu u veliki grad. Retko je posećivao zavičaj. Najčešće za zadušnice.

Da ne dužim.

Stigao sam na dogovoreno mesto sastanka. Kafana naravno. Već me je čekao. Ono što uvek primetim kad god ga vidim, je da se je ponovo ugojio i to mu odmah, sasvim otvoreno kažem. Moj drugar takođe ne ume da laže, ali se uporno trudi i prvo što mi obavezno saopšti, je da izgledam sjajno .

Najbolja jagnjetina ispod sača u gradu, je bila neopisiva, Ali neću o tome. Neću ni o vinu, da mi slučajno ili namerno, ne bi bilo zamereno propagiranje nezdravih stilova života.

Preći ću odmah na stvar.

Posle svih ispričanih priča i podsećanja na stara dobra vemena, moj drugar je naručio još jednu bocu. A onda je, teatralno mi pružajući omanji paket umotan u prilično pohabanu papirnu kesu, rekao:

– E pa burazeru, srećan ti rođendan!

Zabezeknuto sam gledao u polupijanu dragu budalu. Budalu koju sam voleo onoliko, koliko bih voleo brata koga nemam i upitah ga:

– Zar je moguće da si zaboravio kada mi je rođendan? Zar stvarno misliš da je to danas?

– Ajde ne cepidlači, nego otvaraj poklon. Oduševićeš se! – rekao je, lupajući me po ramenu tako nežno, da umalo ne ispadoh iz stolice.

Znao sam da ne vredi objašnjavati. Otvorio sam šuškavi papir. Knjiga!

Prosto nisam verovao u ono što sam video. I nisam mogao da savladam radoznalost i da ga ne upitam:

– Odakle ti ovo?

– Sa sajma. – ponosno reče. A takav je bio samo kada laže.

– Sa kog sajma? Onog u Budimpešti? – nastavljao sam da ga provociram, jer se je i on očigledno sprdao sa mnom.

– Ma jok bre! Sa sajma knjiga. – izađe iz punih usta čoveka, koji u životu nije pročitao ništa osim obavezne lektire. A i to na jadvite jade. Znam šta govorim, jer sam mu je svojevremeno lično prepričavao. A on je zatim majstorski uspevao da ubedi nastavnike, da zaista zna o čemu govori.

A umeo je i sa devojkama. Uostalom, tako mu je i pošlo za rukom da osvoji i oženi najlepšu, a ujedno i najumilniju iz razreda. Dugo sam mislio da je bila i najpametnija, ali sam posle te njene udaje, naprasno prestao da verujem u to.

– Ispod svega. Trejsi Lords!

Izgovorio sam naglas naslov i ime autorke, neznajući da li da se smejem ili da plačem od muke. Naravno odabrao sam smeh, jer je sa ovim čovekom to bila jedina moguća varijanta.

– Brate da ti kažem pravo, – konačno otpoče moj drugar ozbiljnim tonom, – čim sam je ugledao, morao sam ti je kupiti. A i bila je na rasprodaji.

– To mi je jasno. – rekoh gledajući u još uvek neodlepljenu markicu sa cenom.

– Nego reci ti meni, gde si kupio ovo? U nekom seks šopu?

– Ma jok bre! U običnom marketu. Bila je na polici ispred kase. Pored Pekića i ostalog visokog društva. Grehota je bilo da ne kupim. Pa gde bre to ima? Knjiga za paklu cigareta! I da znaš, odmah sam se setio tebe.

– Pa hvala ti. Ali ako si već morao da se stavljaš na ovako ozbiljan trošak, što mi bar ne kupi tog Pekića?

– Šta će ti on? Ionako ga znaš napamet? Davio si me sa njim baš kao zmija žabu, još dok smo bili klinci. A i budi iskren, lepša je od Pekića! Uostalom, zar ti nije bila omiljena filmska radnica?

E to me je već ozbiljno razljutilo i glasno sam pokušao da mu ukažem na veličinu njegove zablude.

– Ne Lords čoveče! Adams! Čak si i to uspeo da zaboraviš! Pa njih dve je nemoguće pomešati!!!

Konačno je izgledao zbunjeno! A onda je, kao što mu je to uspevalo uvek u poslednjih 40 godina, šeretski pronašao solomonsko rešenje.

– Jeste, zeznuo sam stvar. Ali evo, obećavam ti… Čim ta Adamsova napiše knjigu, kupiću ti je! Pa makar morao da po nju odem na sajam u Budimpesti.

A onda se je društvo naglo uvećalo, onima koji su opravdano kasnili i otpočelo je sasvim drugo poluvreme. Ali taj deo našeg susreta, za ovu priču ni najmanje nije važan, pa ću ga zato preskočiti.

Elem, knjiga je završila u nekom uglu moje kuće, sve dok nije iskrsnula pre neki dan. Iako sam unutar nje očekivao smeće u pravom smislu te reči, na kraju je ispalo da sam se prevario i da sam je pročitao sa velikim zadovoljstvom. Bila je kudikamo bolje štivo, od škrabotina mnogih nabeđenih „pisaca“, koji nam se nameću u poslednje vreme.

Biografija nekada najozloglašenije žene na svetu, koja je iz korena uspela da preokrene svoj život, svakako je tema koja zaslužuje roman. A gospođa Lords je to maestralno uradila. Uostalom, kao i sve čega se je prihvatala u svom burnom životu.

Šta sam u stvari, posle svega napisanog hteo da kažem?

Pa i ništa posebno. Osim da se evo, po ko zna koji put obavezujem, da nikada više neću suditi o nekoj knjizi na osnovu korica u koje je obučena. Na kraju krajeva, šta fali ovim koricama?


Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s