Mekike kod Tifanija

10978521_1530970587163686_3593261523299667971_n


Iz sna me je prenula, lagana škripa i šuškanje. Neko je pokušavao da neprimćeno otvori vrata spavaće sobe. A zatim se je oprezno ušunjao unutra. Tihi, sitni koraci, odavali su uljeza.

Detence!

Svakog vikenda ista priča. Uvek dođe, po neku šatro zaboravljenu igračku. Podigao sam glavu sa jastuka, u nameri da zgrabim vragolasto biće i uvučem ga pod pokrivač.

Vrisak! Iznenađen, uplašen, razdragan! Sve u isto vreme.

Začulo se:

– Mama! Tata je Lignjoslav!

Usledilo je panično bekstvo i tresak vratima.

Istog trena, shvatio sam o čemu se radi. U potpunosti razbuđen, skinuo sam mračni zastor sa lica. U moje nasmejane oči, pljusnuo je obasjani dan.

A sve je ovo započelo zahvaljujući „aprilskim“ kišama, koje nas u sred Februara, danima nemilice zasipaju.

– Ne valjaju ti brisači. – reče mi suvozač, kao da ja to već nisam znao. Dok je dosadna kiša sipala, iskrzane metlice su glasno škripale i jos više zamazivale vetrobran. Ćutao sam, a moj suvozač je po običaju nastavio da brblja:

– Nemoj da bacaš pare na brendirane. Svi su isti. Brišu samo dok su novi. Imaš kod Kineza silikonske. Odlični su, a skoro su džabe.

I tako sam se po preporuci stručnjaka, našao u prilično prostranoj robnoj kući, čije ime ne umem čak ni da izgovorim. A tamo su nedostajale još samo popove uši, pa da ima svega. Čim sam pronašao ono što mi je trebalo, krenuo sam prema kasi i usput, nezainteresovano posmatrao ispunjene rafove.

A onda sam stao! Ugledao sam nešto, što mi je istog trena u glavi projektovalo poznati film.

Spavala je na krevetu, kose rasute po belom jastuku. Na ulaznim vratima, neko je uporno zvonio. Žuti mačak joj je skočio na leđa, u nameri da je probudi. Dodiri mekanih šapica po njenim obnaženim ramenima, konačno su je naterali da skine tirkizno plavu masku sa anđeoskog lica. A zatim je odškrinula vrata i ugledala plavookog Džordža Peparda.

OK! Da ne bude zabune. Ja kao uostalom i svi drugi, mnogo više volim Gregori Peka i „Praznik u Rimu“. Ali Tifani je ipak Tifani. A ona je, bez obzira na ulogu, uvek bila ona. Možda ne najlepša, ali svakako najslađa i najljupkija žena na svetu.

Jedna, jedina i jedinstvena.

Odri Hepbern!

Preda mnom su dakle bile, maske za spavanje i to u svim mogućim bojama. Jednom sam video sličan proizvod u asortimanu Samsonajta. Koštao je toliko, da je od te cene bilo moguće dobiti hroničnu nesanicu. Bez mnogo razmišljanja, uzeo sam crnu. A odmah po izlasku, postavio sam nove brisače.

Šta da vam kažem?

Progledao sam!

Sinoć je umesto dosadne kiše, počeo da pada sneg. Dugo sam ostao budan. Svi moji su već spavali, kada sam napokon odlučio da im se pridružim. I baš tada, setio sam se zaboravljene maske za spavanje.

Moje najmlađe dete, još uvek nije gledalo veličanstvenu Odri, ali zato obožava Sunđer Boba i njegovo društvo.

Eto, to bi bilo to.

Danas je Subota. Moj omiljeni dan. Dan kada doručkujemo zajedno. Cela kuća je mirisala na vruće mekike. Neko je bio baš vredan, dok sam se ja izležavao.

Otvorio sam kuhinjska vrata. Dočekao me je kikotav dečji smeh.

Svi koje volim i zbog kojih živim, već su sedeli za stolom. Živi, zdravi i nasmejani.

Potpuno sit i ispunjen, seo sam pored njih. 🙂


Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s