Zašto?

11109182_1559921440935267_7114292059176086375_n


– Hajde! rekoh sebi, –  Ako već mogu u Beogradu, zašto ne bih mogao i ja ovde!?

I odoh da trčim.

Dobro, priznajem… Nije bio baš maraton. Ali ako Beograđani 5 hiljada metara zovu trkom zadovoljstva, onda je moje današnje trčanje bilo bar dvostruko duže zadovoljstvo.

Čak sam uspeo i od kiše da pobegnem. Ali na kraju sam se ipak osećao, prilično pokislo i jadno. A evo i zašto:

Prolazio sam pored nedavno očišćene, divlje deponije. Na mestu gde je do skoro bilo sramotno đubrište, sada su posađena mlada stabla. Na um mi pade, kako će tu za koju godinu, biti baš lepa aleja.

– Hoće li zaista?

– Pa izgleda da neće!

Na polovini drvoreda, zastao sam…

Zatečen! Poražen! Besan! Nem!

Od nekoliko desetina tek ukorenjenih sadnica, polovina ih je već polomljeno! Onako, po sredini! Baš kao preko kolena. Očigledno sa divljačkom, uništiteljskom namerom!

Dok sam gledao, pokušavao sam da shvatim zašto bi neko učinio tako nešto? Ne razumem razloge za nečim takvim. Jer ono što učiniš drvetu, učinio si zapravo samom sebi. Drvo ti pruža ne samo ono bez čega nema života, već i ono bez čega život i nije život. Daje ti vazduh koji dišeš. Daje ti kolevku u kojoj se kao dete njišeš. Daje ti stranice knjiga, koje prstom okrećeš…

Nekada su Srbi, dok su još bili bolji ljudi nego što su sada, sadili drvo kada bi dobili dete. Hrast ili orah za dečaka. Lipu ili jabuku za devojčicu. Gledali bi zatim kako im dete i njegovo drvo, rastu i zajedno stasavaju.

Jer kada posadiš drvo, to je kao kada…

– Kao kada se popneš na moćno stablo i pogledaš u nedokučivi horizont.
– Kao kada se ljuljaš na ljuljašci zavezanoj za njegovu granu i pokušavaš da nožnim prstima dotakneš nebo.
– Kao kada sa drugarima, raširenih ruku zagrliš njegovo široko stablo.
– Kao kada perorezom urežeš voljeno ime, u njegovu debelu koru.
– Kao kada ubereš njegovu slatku, zrelu voćku.
– Kao kada sedneš da odmoriš, u hladovini ispod njegove guste krošnje.
– Ili se zakloniš od iznenadne kiše.

A kada polomiš mlado stablo, ubio si sve to! I to za čitavo stoleće!!!

~:~

U jednom malom gradu u susednoj državi, postoji jedna škola. Pored nje se nalazi veliki, lepo uređeni park. U stvari, gotovo prava šuma.

Već više od pola veka, svako odeljenje koje izađe iz te škole, svečano zasadi svoje drvo. I sastaju se već decenijama generacije školskih drugova, u tom svojevrsnom đačkom lugu. Svako ispod svog drveta. Razred do razreda. Stablo do stabla. Ljudi u jesenjem dobu svog života i tek stasala omladina. Gorostasno drveće i još uvek nejake mladice.

I šušti lišće na isprepletanim granama! I priča priču o deci koja su stvorila prekrasnu šumu. I koja su zbog toga, postala bolji ljudi.


Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s