Na ljutu ranu, ne mora baš uvek ljuta travka!

zova2Proleće je ako niste primetili, već uveliko na svom vrhuncu. Gotovo sve je procvetalo. Između ostalog i zova. Ili kako je naš narod još naziva, bazga. A stari Leskovčani su kada je ona u pitanju, baš štedeli na samoglasnicima. Zvali su je bz. 🙂 Da vas podsetim, to je ona biljka, od koje su naše bake pravile ukusan i pre svega zdrav sok.

Ima je gotovo svuda po našem gradu. Ona je samoniklo drvo i raste gde god joj to ljudi dozvole. Najčešće po zapuštenim dvorištima. Doduše, znam da je ponegde i namerno ostavljaju na miru.

Zova je za one koji ne znaju, čudesno drvo! Drvo koje u sebi krije magičnu moć! Moć isceljenja, koju sam upoznao pre mnogo godina. I to baš u vreme njenog cvetanja, kada je ta moć najjača!

A zova cveta upravo sada i cvetaće, još bar mesec dana. Zato sam siguran da je pravi trenutak, da vam ispričam nešto.

Neće to biti priča! To je u stvari recept! Recept za zlu ne trebalo! Recept koji sam zapamtio, za sva vremena. Još pre tridesetak godina. A sećam se, kao da je juče bilo!

~:~

Sedeli smo na terasi. Ja i moja majka. Upravo nam je bila donela kafu. Uvek je volela da je pijemo zajedno. A toga dana, bila je posebno dobre volje. Nečim sam je bio nasmejao i dok se grohotom smejala, desilo se to…

Šoljica vrele kafe, prosula se po njenim grudima! Baš u predelu dekoltea! Na golu, ničim zaštićenu kožu!

Vrisnula je glasno i odmah otišla da se ispere hladnom vodom. Brzo smo pronašli nekakvu medicinsku kremu. Namazala je opečeno mesto i to bi bilo to… Skuvao sam novu kafu i ubrzo smo zaboravili na neprijatan incident. Ja sam zatim izašao negde i vratio se tek u kasnu noć. U kući su u to doba, svi već uveliko spavali.

Ujutro, po već ustaljenom običaju, čekala me je kafa. Sa prvim gutljajem, usledio je neprijatan šok! Na mestu na kome je moja majka juče imala blago crvenilo, sada je bila ogromna, potpuno crna rana!

Da skratim priču. Majka nije želela kod lekara, a ja nisam mogao da se smirim!

Setio sam se!!!!

Komšika mog druga je pravila nekakav melem. Odmah sam otrčao.

Gospođa je bila veoma ljubazna. Rekla je da ima prošlogodišnji melem, ali da je ipak bolje da napravi svež. Poslala me je do obližnjeg drveta zove. Po njenom zahtevu, doneo sam nekoliko mladih grančica. Nisu smele da budu deblje od olovke!

Melem je spremala preda mnom. U malu šerpicu je najpre sipala kafenu šoljicu zejtina. Posudu je stavila na uključenu ringlu. Zatim je dodala kocku (veličine šibice), prirodnog pčelinjeg voska.

Sačekala je da sve to dođe do tačke ključanja. U međuvremenu je sa zovinih grančica, nožem oljuštila koru. Pregršt tih „traka“ je spustila u mešavinu vrelog ulja i voska. Korice su se kao žive uvijale i cvrčale!. Pržila ih je tako, manje od 10 sekundi. Zatim je sklonila posudu sa ringle i izbacila spržene korice iz nje. Sačekala je koji minut i sipala prohlađenu tečnost u malenu teglicu.

A onda je rekla:

– Dok stigneš do kuće, ovo ulje će postati krema. Neka majka njome stalno maže opekotinu! Rana ne sme da bude suva! I ne sekiraj se, biće sve u redu!

Otrčao sam koliko su me noge nosile.

Toga dana, nisam više izlazio iz kuće. Do večeri, crna spržena koža je nestala! Sledećeg jutra, opekotine gotovo da i nije bilo! Za par dana, od gadne rane, ni traga!!!

~:~

Melem se čuva u frižideru i traje sve do sledećeg cvetanja zove. Osim opekotina, melem ima gotovo univerzalnu namenu.

Hvala ti prirodo na čudesnoj zovi!

Teta Slobodanka, živa mi i zdrava bila! 🙂


Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s