Trešnja

slatko-od-belih-tresanja-d9e1a488a2e1ded339ce77d6083561c9_view_l (2)


Vrata kuhinje su se naglo otvorila. Vratila sa s posla i sa sobom unela osmeh koji je obasjao tmuran i kišovit dan.

– Baš dobro miriše to što kuvaš! – a odmah nakon poljupca, brzo je dodala:

– Da ne zaboravim! Srela sam jutros teta Maru u prodavnici. Rekla je da danas obavezno svratiš do nje.

Upitno sam pogledao u drago lice.

– Ne znam zašto. Znam samo da želi da te vidi. – odgovorila je sležući ramenima.

– Koji je danas datum? – prošaputao sam i pogledao u kalendar.

Predveče sam bio ispred poznate kapije. Vitalna starica je otvorila vrata, još dok sam kroz uredno dvorište prilazio kući. Njene krupne oči su odavale radost što me vide.

– Pa dobro, gde si ti? Izgleda da si zaboravio na mene! – začuo se prekor, umesto pozdrava.

– Naravno da nisam teta Maro. Znaš kako je. Posao, deca… – pokušavao sam da se opravdam, dok me je grlila.

– Znam, znam. Hajde uđi. Sad će slatko i kafa.

Ušao sam u veliku sobu u kojoj je vreme odavno stalo. Dolazio sam u ovu kuću još kao dete i čini mi se da se od tada, gotovo ništa nije promenilo. Velikom prostorijom je i dalje gospodario masivni regal, ispunjen komadima kristala i mnoštvom porcelanskih figurica. Po zidovima su visili mnogobrojni gobleni u zlatastim ramovima.

A na centralnom mestu, između Vilerove Tajne večere i ikone Svetog Jovana…

Velika fotografija!

Na njoj su bili čovek i dečak.

Otac i sin.

Zagrljeni!

– Teta Maro, kako ti je ćerka? Hoće li dolaziti uskoro? – započeo sam razgovor dok je unosila poslužavnik.

– Dobro je. Dobro su svi. Doći će za slavu. Jedva čekam da vidim novo unuče. Zvali su me zimus u posetu, ali daleko je to za mene.

Mala Marija. Najnemirnija i najsimpatičnija devojčica koju sam ikada upoznao. Svašta je uspela da uradi u svome životu, pa čak i da postane student generacije. Kao takva je još pre bombardovanja otišla na postdiplomske studije u Kanadu. I čim je prva bomba pala na Srbiju, njen pokojni otac je zakleo da se više ne vraća nazad. Da li zbog amaneta, ili možda zbog ljubavi koju je tamo pronašla, ona ga je poslušala.

– Izvoli. Posluži se. Tvoje omiljeno!

Preda mnom je bila prekrasna kristalna činija, ispunjena slatkim perlama boje ćilibara i zlatno-žutim kolutovima limuna. Nisam krio oduševljenje i glasno sam se nasmejao od sveg srca. Ako je neko znao koje je moje omiljeno slatko, onda je to svakako bila ona.

– Teta Maro, gotovo da i ne pamtim kada sam poslednji put poslužen slatkom. Pitam se, zašto su se ljudi odrekli toga?

Sačekala je da probam i odmah zatim rekla:

– Uzmi ponovo. Ne stidi se. Pojedi sve. I limune! Kao dete si ih veoma voleo!

A onda smo popili kafu iz raskošno lepih šoljica, od pozlaćenog kobalta. Pritom mi je ponovo ispričala dobro poznatu priču, o servisu koji je još davnih sedamdesetih donesen iz tadašnjeg Lenjingrada. I o upornom cariniku koji je opčinjen njegovom lepotom, navaljivao da ga za mnogo para otkupi od nje.

Kao omađijan sam slušao njene reči i bilo mi je beskrajno drago što sam joj došao u posetu. Odavno nisam bio u društvu nekoga, ko nimalo nije bio opterećen svakodnevnim nedaćama. A teta Mara, kao da nije primećivala tu surovu svakodnevicu u kojoj živimo. Nju apsolutno ništa nije doticalo. Gotovo sve ono što je ona smatrala svojim pravim životom, ostalo je u prošlosti. A u tom njenom životu, jedno posebno mesto sam imao i ja.

Razgovarali smo još dugo te majske večeri teta Mara i ja. Govorili smo o predivnim danima, od pre mnogo godina. O malenom crnom psiću sa belim šapicama, koga smo njen sin i ja doneli sa ulice i krišom čuvali u šupi iza njihove kuće. I o našem prvom školskom danu. I o preblagoj učiteljici koja nam je opraštala svakojake nestašluke i koja nije želela da nas razdvoji. I o zajedničkim, porodičnim letovanjima u ferijalnom kraj Omiša. I o mnogim drugim neprocenjivim sitnicama, bez kojih bismo u sebi nosili neispunjene i osiromašene duše.

Navirale su iz nas, jedna za drugom, nezaboravljene uspomene. Baš kao talasi nekakve tople plime, koja potapa svakodnevni čemer i jad. Pričali smo zapravo bajku. Bajku u kojoj smo nekada živeli i iz koje smo surovo i sasvim iznenadno istrgnuti!

– Teta Maro, šta mogu da učinim za tebe? Treba li ti nešto? – upitao sam je posle skoro par sati razgovora.

– Ne treba mi ništa sine. Htela sam samo da te vidim. – a zatim je veoma tiho izgovorila, ono što sam znao i sam.

– Danas je njegov rođendan. On bi sada imao koliko i ti.  A ja kada tebe gledam, kao da… – zastala je usred rečenice i zagledala se u staru fotografiju na zidu. U njenim očima nije bilo ni traga suzama. Sve ih je već odavno isplakala. Samo je ćutke gledala u predivan dečakov nasmejani lik. Znao sam istoga trena, da za reči više nema mesta. Sve smo ih već izgovorili i nije više bilo ničega, što bi njima moglo da se kaže.

– Ja bih sada morao da krenem teta Maro. Sigurno me već iščekuju kod kuće. – oprezno sam prekinuo bolnu tišinu.

Na samim vratima kuće, ponovo je progovorila:

– Trešnje su zakasnile ove godine. Uskoro će biti zrele. Dođi obavezno i povedi decu.

– Hoću teta Maro. Obećavam! – znao sam da sam je slagao. A znala je i ona.

Ostala je na vratima i dugo me pratila pogledom. A ja sam odlazeći, krišom gledao u ogromno staro stablo, koje je natkrililo gotovo polovinu dvorišta. Prepoznavao sam grane, po kojima smo se nekada davno verali on i ja.

U beskrajno kratkom deliću vremena, kao da sam u toj gustoj krošnji ugledao dvojicu dečaka i kao da sam iz neke velike daljine, začuo njihov razdragani smeh. A u podnožju drveta, ushićeno je uz veselu ciku poskakivala malena devojčica. Sva presrećna, što oko nje padaju grančice sa rumenim plodovima. Pomislio sam tada da je možda svih ovih godina, u tim granama ostala sakrivena jedna prečista dečja duša i jedno kratkotrajno detinjstvo.

Bilo je to njihovo poslednje zajedničko leto. Jedan od njih je zauvek ostao dvanaestogodišnjak.

A drugi je naglo odrastao. I nikada se više nije popeo na trešnju.


 

Advertisements

2 mišljenja na „Trešnja

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s