Čuvarkuća

Seoska kuca


Topli sunčevi zraci su nezaustavljivo prošli kroz prozračnu zavesu i zagolicali uspavano lice. Dečak je otvorio oči. Ulegnuto mesto u postelji kraj njega je bilo prazno. Ležao je potpuno sam u velikoj gostinskoj sobi. Pridigao je glavu sa jastuka i počeo da doziva majku.

Odgovora nije bilo. Brzo se spustio sa visokog kreveta i krenuo da je traži. Obišao je celu kuću. Nigde nikoga! Nije se uplašio. Znao je da je tu negde.

Ulazna vrata su bila širom otvorena. Žustro je zakoračio na trem, nadajući se da će u dvorištu ugledati nekoga. Pred njim su bile stepenice. Baš u trenutku kada je bosim nogama stao na poslednji stepenik, ugledao je nju.

Užasnut vrisak iz njegovih grudi je zaparao jutarnju tišinu!

U istom trenu, jato golubova sa krova je prhnulo u nebo, a dečak se dao u paničan beg. Na sredini dvorišta, pred njim je niotkuda iskrsao krupan čovek. Iz ruke je ispustio veliki nož, a preplašeno dete je vrišteći uskočilo u njegov rašireni zagrljaj. Čovek ga je snažno privio uz sebe i jasno osetio uznemirene otkucaje malenog srca.

– Šta te je toliko uplašilo, jagodo dedina?! – upitao je brišući mokre detinje obraze.

Grcajući, dečak je jedva izustio:

– Tamo deda! Tamo! – ispruženom rukom je pokazivao u pravcu kuće.

U sigurnom naručju, strah je potpuno nestao. Deda ga je oduvek štitio od svega. Jednom je zaklao velikog petla, koji mu je do krvi iskljucao glavu.

Noseći dečaka, čovek je stao na nekoliko metara ispred. Na kamenom stepeniku, ležala je ona. Ispružena i blistava!

– Deda! Hoćeš li je ubiti? – upitao je gledajući u ozbiljno i zamišljeno lice.

A deda je samo ćutao, pogleda uprtog u nju.

– Nije se valjda uplašio?! – zaprepašćeno je pomislio dečak.

– Sad će ona, jagodo dedina. Sad će ona. Samo da se malo ugreje i raskravi. – prošaputao je čovek.

Ubrzo je sunce preskočilo razgranatu dudovu krošnju. Toplina se nesmetano prosula po hladnom kamenu i obasjala njenu svetlucavu kožu.

U tom trenutku se začuo glasan smeh. Kroz dvorišnu kapiju su upravo ulazile dve mlade žene. Kose su im bile mokre, a u rukama su nosile korpe ispunjene vrbovim grančicama i poljskim cvećem.

Dečak se hitro istrgao iz dedinog naručja i radosno potrčao ka njima.

Dok je snežno beli rep polako nestajao u temelju kuće, čovek je gledao svoje razdragane ćerke.

U daljini su udarala crkvena zvona. A iz voćnjaka se začulo tužno blejanje.

Jagnje!

– Kao da zna šta ga očekuje. – pomislio je čovek dok je uzimao odbačeni nož.

Neobično jutro je lagano prerastalo u svečani dan.

U Đurđevdan!

~:~

Doputovao je baš pred svitanje. Velika kapija se uz tresak otvorila i bio je siguran da je uznemirio komšije.

Javiće im se kasnije, čim se raspakuje. Pomislio je u sebi.

Posle mnogo vremena, konačno je ušao u staru kuću. Unutra je sve bilo, baš onako kako je i zapamtio.

Odmah kraj vrata, kao da je iz poda izrastao, stajao je veliki sat sa odavno zastalim klatnom. Na istočnom zidu, ugledao je ikonu i kandilo. I sliku jednog groba u Solunu. I uglačanu kolajnu na crvenoj lenti.

Na suprotnoj strani, bakin rezedo kredenac. Iza stakla, uredno poređane šolje i par čokanja. I tegla sa davno skuvanim džemom. I mesingani mlin za kafu. I ko zna kada, omašćeno uskršnje jaje.

U gostinskoj sobi ga je dočekao ustajali vazduh. Razmaknuo je čipkanu zavesu i širom otškrinuo prozor. Iako je dugo putovao, nije osećao umor. Hladan jutarnji vazduh mu je prijao. Kroz zarudelu zoru, gledao je zapušteno dvorište.

Na sredini se video bunar, prekriven granama i trnjem. Sa vitla je visila zarđala kofa, kojom su nekada vađene hladne lubenice i najpitkija voda u kraju.

Pored kapije je nazreo naherenu pseću kućicu. Učinilo mu se da lanac još uvek viri iz nje. Deda je svake večeri puštao psa da se istrči. Izgledalo je kao da će se svakoga trena vratiti i zalajati.

Ispred same kuće, u nebo je štrčao ogroman beli dud. A ispod njega je trulio veliki drveni sto.

I baš ispod tih grana i baš za tim stolom, jednom je začuo:

– Sećaš li se bele zmije, jagodo dedina? – zatečeno je zurio u izborano lice.

– Tu je ona! Ispod samog praga. – pokazao je deda u pravcu trema.

– Ona je naša čuvarkuća. U njoj su duše naših starih. – rekao je starac oslonjen na štap.

– I moja će uskoro biti sa njima. – dodao je, a onda je gotovo preteći podigao glas:

– Kada se pojavi, ona upozorava na neko zlo! Osim na Đurđevdan! Zapamti to! 

Zapamtio je. Ali na sreću ili na žalost, belu zmiju nije ugledao nikada više.

Njegov deda je već odavno ležao u svojoj zemlji. U njivi koju je čitavog života orao i koju je posle bakine smrti, poklonio selu za novo groblje.

Stara kuća je ostala prazna i Đurđevdan se u njoj ne slavi više. Nema ni devojaka i mladih žena na reci u đurđevdansko jutro. Niti više iko bere đurđevsko cveće.

Dok se pred njim rađao novi dan, prebirao je po svojim sećanjima. Baš kao po slikama koje su poispadale iz pocepanog spomenara. I kako su godine prolazile, sve su te slike postajale sve tužnije i bolnije.

I baš zbog toga, svaki se njegov dolazak među ove zidove, na kraju pretvarao u bekstvo iz njih. I baš zbog toga, retko je dolazio.

U poslednje vreme, sve ređe i ređe.


Advertisements

2 mišljenja na „Čuvarkuća

  1. Prvi deo teksta doziveo uzivo, skoro preslikano. Ja sam smuka(tada sam mislio da je zmija) video bas pred pragom ulaznih vrata, stepenice su bile kamene, a on se opruzio preko njih. Baba mi je rekla da ga ne diram. Kaze cuvarkuca. 🙂
    Nazalost, i drugi deo teksta u potpunosti se obistinio. Selo Crvenika, Dobri Do, blizu Djavolje Varosi. 😦

    Liked by 1 person

    • Cini mi se da si jedan od onih retkih, koji su shvatili ovu pricu. Ili ja to mozda nisam bas dobro napisao? Uzgred, smuk jeste zmija. Pretpostavljam da si hteo reci neotrovnica, ili si mozda mislio na blavora u sta sumnjam. Smuk voli temelje i voli blizinu zivotinja. Jednom sam ga, verovao ili ne, video kako sisa kravu. Uzasan prizor, ali u sustini potpuno bezopasna stvar. Inace, kaze se da su u strahu velike oci. Zmija o kojoj sam pisao je bila skoro metar i po! Ili sam ja mozda tada bio previse mali. Ko zna? 😀

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s