Isarski svetlopisi

zaga111111


Kao i svakoga jutra i ovoga puta je zastala na sredini drvenog mosta. Naslonjena rukama na hrapavu ogradu, netremice je gledala u vodu koja je tiho proticala. Još kao dete je osećala istinsko ushićenje, kad god bi posmatrala reku čije su obale neraskidivo spajale dve polovine njenoga grada. I uvek je bila podjednako opčinjena scenom koja se iznova i iznova odigravala pred njom.

Oštri zraci jutarnjeg sunca su se prosipali po glatkoj površini, ispod koje se naziralo srebrnasto svetlucanje nemirnih sitnih riba, sakrivenih u mnoštva oblutaka na dnu. Ta čarobna igra svetlosti i senki je kasnije postala njen životni poziv i njena najveća strast. A malena devojčica sa krupnim ljubopitljivim očima je zauvek nastavila da živi u njoj.

Teška srca, odvojila je pogled od reke i zakoračila u najživotniju ulicu u gradu. Ulicu Kralja Petra prvog. A u njoj su je poznavali apsolutno svi. Počevši od hotela Solun, pa sve do Široke čaršije, srdačni pozdravi su joj pristizali jedan za drugim.

Volela je ovu ulicu svim svojim bićem.

Volela je njene, iz dana u dan sve modernije izloge… lepo uređene hotelske i kafanske bašte… palate kojih se ni prestonca ne bi zastidela.

Volela je ljude koji su živeli i radili u njoj.

Volela je da u prolazu posmatra večito sanjive šegrte, kako sirkovim metlama čiste trotoare ispred radnji… užurbane kalfe dok gazdama prinose prvu jutarnju kafu… a ovi dokono i važno, baš u trenutku kada ona prolazi, podešavaju kazaljke na svojim skupocenim Doksama i Šafhauzenima.

Ulica je svojim većim delom bila prava kao strela i tek je negde tamo kod kuće Kražićevih, hvatala blagu krivinu. Nedaleko odatle, na Masarikovom trgu, nalazio se njen svakodnevni cilj. Njen atelje.

– Dobro jutro gazdarice, evo stiže kafa. – još na samim vratima je začula svog pomoćnika i nije ni sela, a on je već prinosio pladanj sa mirisnom šoljom.

– Jutros sam ga ponovo sreo. Rekao je da će poraniti. Banuće svakoga trena. – brzo je referisao pomoćnik, pokazujući pogledom u pravcu glavne ulice.

– Šta li samo hoće od mene? – razmišljala je uživajući u poslednjim gutljajima kafe i baš kada je nameravala da okrene šolju, na vratima zazvečaše praporci.

U atelje je ušao stasiti sredovečni gospodin sa borsalino šeširom, kojeg je u znak pozdrava uglađeno podigao sa glave. Na sebi je imao elegantno odelo od engleskog štofa, a u ruci je držao štap sa bogato izrezbarenom drškom od slonovače. Čitava njegova pojava je odavala neupitnu raskoš i moć. Iako je vreme ostavilo traga na njemu, njegov osmeh je ostao isti onakav kakvim ga je zapamtila još iz doba u kome nije bio bogati izdavač, već samo običan nasmejani mladić koji se družio sa njenom starijom braćom.

– Ti si kao ove fotografije po zidovima. Godine ti ne mogu ništa. Za tebe je vreme izgleda stalo. – govorio je oduševljeno, držeći je za ruku.

Pocrvenevši, spustila je pogled baš kao nekada davno, kada ju je kao nedoraslu devojčicu zadirkivao. A onda je odlučno podigla glavu i pogledala ga ravno u oči. Trenutak neobjašnjive slabosti je nepovratno prošao i ona je ponovo postala hladnokrvna poslovna žena.

– Šta mogu da učinim za Vas? – upitala je ozbiljnim glasom od koga se on trgao i ispustio njenu ruku. Osmeh na njegovom licu je zamro i on nakon kratkotrajne tišine promuklo progovori:

– Želim da objavim novi komplet razglednica. Hoću da budu najbolje. Barem jedna od njih mora biti izuzetna kao ova koju je tvoj brat uradio za mene. – rekao je dok je štapom u ispruženoj ruci pokazivao prema zidu iza njenih leđa.

– Možeš li to? – završio je strogo.

Nije se okretala. Tačno je znala o kojoj fotografiji govori. Znala je sve o njoj. Znala je dan i čas kada je nastala. Znala je i nešto što niko drugi nije znao. Fotografiju je zapravo načinila ona, kao što je načinila i mnoge druge na kojima su bili štambilji njene braće.

– Za nekoliko dana ćete dobiti fotografije. – odgovorila je samouvereno i mirno.

Razgovor je bio završen. Naklonivši se blago, on rukom dodirnu obod svog šešira i krenu prema vratima. Praporci su još uvek zvečali dok je njegova silueta nestajala iza ugla. I ko zna koliko bi još zamišljeno gledala za njim, da na sebi nije osetila pogled pomoćnika koji je promolio glavu iz pomoćne prostorije. A onda je žustrim koracima izašla van i pogledala u nebo. Oblačnost koja je lagano nadirala joj se dopadala i ona konačno progovori:

– Najbolje svetlo je tek pred nama. Pripremi stari pločaš i tronožac!

– Kuda idemo gazdarice? – s vrata je upitao pomoćnik, u potpunosti zatečen njenim neuobičajenim ponašanjem.

– Na Isar i to smesta! – odgovorila je ulazeći u atelje.

Nedugo zatim, žurno je grabila kroz već uzavrelu varošku vrevu, dok je pomoćnik sa glomaznim fotoaparatom i teškim stativom na ramenu, uzaludno pokušavao da je sustigne. Činilo joj se da nikada brže nije prošla kroz čaršiju. A onda je pri samom kraju ulice Vojvode Putnika zastala i sačekala da njen zadihani pratilac predahne. Isar je bio pred njima. Nakon dvadesetak minuta naporne strmine, konačno su izbili na poznatu zaravan.

Prvi put je na ovom mestu bila pre mnogo godina sa svojom braćom. Otkad njih nema, prestala je da dolazi. Prošli su ćutke pokraj spomenika Neznanom junaku i posle par desetina koraka, ona pokaza rukom ispred sebe i jedva čujno izusti:

– Tu.

Pomoćnik pažljivo spusti tronogi stativ.

Prišla je. Želela je da sve uradi sama i to baš onako kako su je njena pokojna braća naučila. Širokim objektivom je obuhvatila samo ono što je smatrala važnim. Želela je savršenu fotografiju bez linije horizonta. Ništa nije smelo da odvlači pažnju sa njenog objekta. Rutinski je završila podešavanje aparata, a zatim se odmakla od njega. Minuti su sporo prolazili dok je strpljvo čekala. I kao što se i nadala, gusti beli oblaci prekriše sunce. U istom trenu nestadoše oštre senke i mekana svetlost se kao nekakva zlatna kiša prosu na grad. Grad koji je njeno cincarsko srce volelo najviše na svetu.

Napravila je snimak i pažljivo predala ploču pomoćniku. Iako je bila sigurna da je iz prve uspela, želela je da ponovi još jednom. A onda joj je nešto privuklo pažnju i ona je pogledala u levo, istovremeno rotirajući aparat na tu stranu. Sunce je još uvek bilo zaklonjeno oblacima i ona mahinalno otvori blendu.

∼ : ∼

Događaj koji ste upravo pročitali se nikada nije dogodio. I pored toga, svaka sličnost sa ljudima koji su nekada živeli u Leskovcu je vrlo namerna. Cilj ove fikcije je zapravo da vas lagano pripremi na nešto što ću vam tek otkriti. Nešto, što je po mom skromnom mišljenju, prilično veliko i do sada neviđeno. Pođimo ipak redom.

Pre malo više od godinu dana, počeo sam da pišem nešto za svoju decu i svoju dušu. Jedan veoma bitan deo radnje tog teksta, dešava se u gradu u kome sam rođen, ali u vremenu koje je prilično udaljeno od datuma mog rođenja. Sve što se moglo pronaći i pročitati u vezi predmeta mog interesovanja, bilo je prilično površno, a veoma često i sasvim pogrešno. Nije mi preostajalo ništa drugo, nego da sam krenem u istraživanje. To istraživanje je vremenom preraslo u neverovatnu pasiju koja me je u potpunosti obuzela i za koju verujem da me nikada neće napustiti.

Iz dana u dan, u mom kompjuteru i na radnom stolu su se gomilali dokumenti i fotografije. Mnogi od njih su puno obećavali, ali najveći deo je na moju žalost bio potpuno neupotrebljiv. Povremeno su se javljivali i oni koje u prvom trenu nije bilo moguće precizno odrediti. Takve dokumente, što pisane, što fotografske, ostavljao sam po strani. Kasnije sam ih “ukrštao” sa proverenim podacima i donosio odluku o njihovoj validnosti.

Jedan od takvih dokumenata je i ova fotografija:


Leskovac leva strana.jpg


Sudeći po propratnom tekstu, na njoj je bio Leskovac, ali za mene je ona bila potpuno nova i veoma zbunjujuća. Nakon prvog susreta sa njom, dugo je čamila u nekoj kompjuterskoj fascikli, čekajući trenutak u kome ću konačno shvatiti ono što mi je sada sasvim očigledno.

Prvo što sam prepoznao, bila je ulica Svetozara Markovića. Kasnije je sve bilo i više nego lako. Najupečatljivi objekti na fotografiji su Krnjićeva palata i kuća u kojoj se danas nalazi restoran „Zajac“. Takođe se lako razaznaje linija krovova duž Niške ulice, kao i zeleni pojas uz Veternicu. U drugom planu u gornjem desnom uglu su jasno prepoznatljive palata Sotira Ilića kao i „Mumdžijska kuća“. Ova strana Leskovca je veoma retko fotografisana i u tome je verovatno naveća vrednost ove fotografije.

Dakle, još jedan zagonetni dokument je bio rešen. Ipak, iz nekog nepoznatog razloga u meni nije bilo očekivanog zadovoljstva. Nekako mi se činilo da ova fotografija ima još nešto da mi kaže. Ali šta?

I kako je to već uobičajeno, odgovor na ovo pitanje je došao sasvim slučajno. Pre nekoliko meseci sam po ko zna koji put posmatrao dobro poznatu razglednicu.


Leskovac desna strana.jpg


Već prilično dugo mi zagonetna silueta u njenom gornjem desnom uglu ne da mira. Beli masivni stub, sa donjom trećinom koja nalikuje bazi, neverovatno me je podsećao na džamiju. Pri velikom uvećanju još i više. Problem je što u to doba, po istorijskim podacima Leskovac nije imao dve džamije. A zvanično jedina se već vidi na mestu današnje škole Svetozar Marković. Najverovatnije je da se radi o nekakvoj anomaliji na fotografiji, ali uporni crv je već burgijao po mojoj glavi.

U takvom glavolomnom razmišljanju, na pamet mi je došla luda zamisao. Toliko luda da sam nekoliko sekundi pokušavao da joj se oduprem, ali uzalud. Nešto kasnije, iz te “ludosti” se rodilo ovo:


Leskovac panorama 1931-1934


Nisam mogao da poverujem sopstvenim očima. Dve fotografije su se savršeno uklopile jedna u drugu do najsitnijih detalja. Cigla u ciglu, crep u crep i preda mnom se pojavila najšira i najdetaljnija panorama mog rodnog grada iz međuratnog perioda. Njeno prilično precizno datiranje je veoma lako. Pomenuta Krnjićeva palata je završena 1931., a most sa fotografije koji su leskočani zvali “vešala” je postojao do avgusta 1934.

Bila je to panorama Leskovca koju do tada niko nije video!

Neverovatno uzbuđen, poželeo sam da istog trena čitavom svetu prikažem svoje otkriće. Ali najpre je trebalo upristojiti ovu foto-slagalicu, jer je njena leva polovina bila bar dvostruko lošijeg kvaliteta od desne. Negde pri kraju tog posla, u mom potpuno uzburkanom umu se javilo smelo pitanje:

– Postoji li još ovakvih skrivenih “slagalica” i ako postoje, gde da ih tražim?

Te noći nisam spavao. Jutro me je zateklo kako čitam o Berlinskom kongresu. Daleke 1878. godine, Srbija je povratila davno izgubljenu nezavisnost i dobila teritorijalno proširenje. Već iduće godine, gospodar Srbije knjaz Milan Obrenović je na poklon od generalštaba svoje vojske dobio zanimljiv poklon. Foto album u kome su bili prikazani novooslobođeni krajevi, u ovom slučaju Leskovac i Vranje. Između ostalih, tu su bile i tri fotografije snimljene sa Hisara. Bio je to “triptih” za koji sam duboko verovao da može postati jedinstvena celina. A onda je pred mojim umornim očima iskrsao čudesan prizor.


Leskovac panorama 1879


Kao iz nekog hisarskog vremeplova, potpuno razbuđen, gledao sam pogledom starim 140 godina.

Ušuškana u pitomu kotlinu, orjentalna balkanska kasaba u kojoj ću se roditi skoro čitav vek kasnije, bila je ispunjena džamijama, hanovima, konacima, tekijama, sarajima…

Moj grad…

U svakom vremenu i nevremenu…

Nekad i zauvek…

Najlepši na svetu!

∼ : ∼

Sve fotografije Leskovca koje su korišćene u tekstu, nalaze se na sledećim linkovima:

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s