Lebac i komšine suze

kontejner


Boga mi, ima tome već tridesetak godina. Sećam se, goreo je kontejner u ulici u kojoj živim. Pored njega je plamtelo rasuto đubre, papir, plastika i ko zna čega je sve tu bilo. Usred te vatre i dima, neki čovek je nekakvom krpom pokušavao da ugasi plamen, ali mu to nikako nije polazilo za rukom.

Put me sasvim slučajno naneo na tu stranu. Prepoznao sam svog komšiju. Bio je to ugledan i fin čovek srednjih godina. Šef održavanja u velikoj leskovačkoj fabrici. Još ranije sam čuo priču da je bio deseto dete u porodici i da mu je zbog toga kumovao Tito. Naravno nije ga krstio baš Maršal lično, već je došao njegov izaslanik iz Maršalata. Kasnije je, valjda po ugledu na svog kuma i sam komšija postao bravar. Pa se oženio, pa stigla dečica, pa se podigla kućica i sve tako po redu. Jer nekada se u ovoj zemlji znao red.

Gledao sam tako, prilično zbunjeno, u Titovo kumče… Krupan i znojav čovek, usplahireno je mlatio po vatri koja je sve više i više uzimala maha.

– Komšo bre, šta ti je?! Aman čoveče izgoreše ti ruke! povikah povlačeći ga za košulju i shvatajući tek tada, da on u stvari gasi i spašava neke vekne hleba.

I započe komša priču kako su on i njegova braća i sestre, bili večito željni korice hleba… I kako je njihova majka nadničila da bi ih prehranila i iškolovala… I pričao je tako, sve nekako grcavo i nepovezano, dok se par krupnih suza sporo slivao niz njegovo zagaravljeno lice.

– Je l’ vidiš ovaj lebac?! pokazivao je rukom na dvadesetak vekni u plamenu i nastavio – E ima da plačemo za njega. Na zlo će da iskoči ovaj azdislak, ja kad ti kažem!

Komšija se predstavio Bogu preklani. Njegova žena, par godina ranije. Deca su mu postala pristojni ljudi. Ćerka mu živi u Stokholmu. Video sam je na sahrani. Sin ima dvoje male dece, treće je na putu. Radio je u opštini. Više ne radi. Lagali ga i žuti i napredni da će ga ostaviti za stalno. Prodaje kuću i sprema papire da ide kod sestre. Kaže, ne može da izdrži više.

Kontejneri i danas povremeno gore, ali u njima gotovo da i nema hleba. To malo po kesama zakačenim sa strane, ranom zorom krišom pokupe neki tihi, nevidljivi ljudi.

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s